Потиче из веома старе новосадске ратарске породице. Основну школу је похађао у Сремској Каменици и Новом Саду. После завршене основне школе уписује се у немачку граничарску грађанску школу у Петроварадину. Нижу гимназију похађа у Новом Саду, а вишу у Сремским Карловцима, Печују и Будимпешти, где је и матурирао. Школске 1866/67. године уписао је медицину у Будимпешти. Студије медицине је завршио 1872. године у Бечу, а затим и специјализацију из хирургије, 1873. године. Исте године вратио се у Нови Сад и започео лекарску праксу; истовремено је био лични лекар Марије Трандафил. Од 1785. године па све до преране смрти радио је као срески физик слободног краљевског града Новог Сада, а од 1888. године, захваљујући завршеној специјализацији из хирургије, био је и управник Порођајног одељења новосадске болнице. Илија Огњановић је био свестран човек. Веома рано је почео да се бави поезијом и уредништвом. По угледу на Змаја и Рајковића у својој шеснаестој години издавао је и уређивао рукописни лист Зоља, а годину дана касније и Ђачки венац. Поред бројних написа у стиху и прози које је објављивао у тадашњим водећим часописима, писао је и медицинско– поучне чланке. Најзначајнији од њих су О дифтеричној вратобољи и Како се ваља лечити од колере. Суочен са бројним проблемима при издавању посмртница, због велике шароликости медицинске номенклатуре, Илија Огњановић 1894. године издаје књигу Имена болести што смрт могу да нанесу. У овој књизи, све тада познате болести и узроке смрти преводи са латинског језика на српски, мађарски и немачки.  Захваљујући својој преданој активности као лекара и књижевника добио је бројна признања. За живота је био члан Књижевног одељења Матице српске, члан Епархијске управе бачке, дописни члан Српског ученог друштва од 1883. године, а од 1892. године почасни члан Српске краљевске академије наука и уметности. Живот Илије Огњановића није био лак. Веома рано је остао сироче и током свог школовања био је зависан од издашности богатих људи и институција, а понекад и од сопственог рада. Низ година је патио од срчане слабости, а последње три године живота боловао је од шећерне болести, у то време неизлечиве болести. По препоруци лекара, у лето 1900. године са породицом одлази у аустријско купатило Добелбад на лечење. Уместо очекиваног побољшања, његово здравствено стање се погоршава и он одлучује да се врати у Нови Сад. При повратку, његово здравствено стање се још више погоршава и породица га смешта у санаторијум др Јендрашека у Будиму. Умро је следећег дана, 8. (21.) августа у 55. години живота. Пренет је у Нови Сад. Опело је одржано у српској Православној саборној цркви 10. (23.) августа 1900. године. Истога дана је и сахрањен на Алмашком гробљу у Новом Саду.