Гравирање је кроз историју било важна метода стварања слика на папиру,како у уметничком штампарству тако и за комерцијалне репродукције и илустрације у књигама и часописима.У данашње време је замењено фотографијом.

Гравирање је технички поступак урезивања дизајна (линија, украса, знакова, ликова) у тврду, обично равну површину прављењем бразда у њој. Резултат гравирања може бити сам декорисани предмет ако се гравира сребро, злато, челик или стакло, или може омогућити израду (тал. интаглио) плоча од бакра или другог метала за урезивање слика на папиру као штампа или илустрација у форми дубоке штампе (тал. интаглио). Отисак урезаних слика назива се гравура или гравира.

Традиционално гравирање резбарским длетом или употребом машина наставили су са коришћењем златари, стакларски гравери, оружари и други, док модерније индустријске технике попут фотогравирања и ласерског гравирања имају многе важне примене.

Остали термини који се често користе за штампане гравуре јесу бакрорез, бакрено гравирање или линијско гравирање. Гравирање челика је једнака техника, на челичним или почеличеним плочама, а углавном се користило за израду новчаница, илустрација у књигама, часописима и репродуктивним штампаним материјалима, заглављима писама и другиме у раздобљу од 1790. до раног 20. века када је техника гравирања почела губити популарност осим у изради новчаница и других облика сигурне штампе.

Поред ручног гравирања, постоје машине за гравирање које захтевају много мање људског фактора и нису директно ручно контролисане. Углавном се користе за насловљавање, користећи пантографски систем. Постоје и верзије за унутрашње делове прстења као и спољашњост већих површина. Такве машине се користе за гравирање унутрашњости прстења, за медаљоне као и репрезентативне примерке.