Василијевич прво борави у Петроварадину, средишту Бачке епархије, а потом на позив патријарха Арсенија IV Јовановића прелази у Сремске Карловце, митрополијско седиште, где оснива сликарску школу. Патријарх Јовановић је поводом тога издао циркулар којим забрањује рад неуким сликарима. Тиме је ликовна пракса Јова Василијевича, његов "наук иконописног художества", проглашен за званичну уметност Карловачке митрополије. Сви они који су се надали важним наруџбинама долазе у Василијевичеву школу. У њој је образована прва генерација српских барокних сликара, која потом стечена знања преноси другима. Пресудан утицај на српску средину имали су Јов Василијевич и Василије Романович, који почетком четрдесетих година XVIII века долазе у централне области Карловачке митрополије.

Овој групи припадају Василије Остојић, Јоаким Марковић, Никола Нешковић, Амвросије Јанковић и Стефан Гологлавац, а посредно Димитрије Бачевић и Димитрије Поповић. Зидно сликарство цркве манастира Крушедола свакако је најзначајније сведочанство нових схватања која међу Србе доносе украјински учитељи. Улогу коју је Јов Василијевич имао у средишњим областима Карловачке митрополије имао је и Василије Романович у њеним западним, а Стефан Тенецки у источним епархијама.