Младен Ст. Ђуричић (Заблаће код Шапца, 8. март 1889 — Београд, 20. септембар 1987) је био капетан речног бродарства, капетан речне пловидбе, књижевник и публициста. Божидар Јанковић (Београд, 7. децембар 1849 — Херцег-Нови, 7. јул 1920) је био српски и југословенски генерал, учесник Српско-турских ратова, Српско-бугарског рата, Балканских и Првог светског рата. Јосип Јерас (Љубљана, 21. фебруар 1891 — 1967) био је словеначки политичар и просветни радник. Павле Јуришић – Штурм (10/22. август 1848 — Београд, 13. јануар 1922) је био српски, a касније и југословенски генерал. Радоје Љутовац - Рака (4. септембар 1887. село Пољна код Трстеника - 25. новембар 1968. Трстеник) артиљерац, који је топом оборио непријатељски авион 1915. године. Давид Албала (Београд, 1. септембар 1886 — Вашингтон, 4. април 1942), је био лекар, политичар и циониста. Јован Стојковић (Мартолци, 25. децембар 1878 — Велес, 20. фебруар 1920), познат као Војвода Бабунски, је био четнички војвода у Старој Србији, данашњој Македонији, за време четничке акције почетком 20. века. Петар Бојовић (Мишевићи код Нове Вароши, 4/16. јул 1858 — Београд, 19. јануар 1945) био је српски и југословенски војвода. Милош Васић (Неменикуће, 27. фебруар 1859 — Београд, 20. октобар 1935) био је генерал српске војске и дивизијски генерал југословенске војске. Драгомир Васовић рођен као Васиљевић (Врховине, 17. октобар 1871. – Уб, 21. март 1936). Стеван Вишњић (Стрмово, Бајина Башта, 27. децембар 1887. – Уб, 23. април 1957). Ђорђе Влајковић (Станина Река, код Ваљева, 15. април 1885. – село Совљак код Уба, 2. новембар 1941). Момчило Гаврић (Трбушница, 1. мај 1906 — Београд, 28. април 1993) је био поднаредник Шестог артиљерског пука Дринске дивизије и најмлађи подофицир на свету у току Првог светског рата. Страхиња Дамјановић (Смедерево, 1894 – Београд, 1979) је био један од 1300 каплара, борац свих ратова 1912—1918 и носилац Албанске споменице, ордена св. Саве и Обилићеве медаље за храброст. Такође је био почасни грађанин Париза. Михаило Живковић – Гвоздени (Београд, 29. август 1856 — Београд, 28. април 1930) био је српски генерал и министар војни. Миладин Зарић – Мишо (1889–1976) је био учитељ из Београда, најпознатији по томе што је током операције ослобађања Београда у Другом светском рату, у зору 20. октобра 1944, пресекавши жице детонатора, спасао од рушења минирани Стари савски мост у Београду. Јевстатије Караматијевић (Нова Варош, 30. новембар 1881 — Загреб, 9. април 1948) био је православни свештеник, те политички и културни радник. Драгутин Кесеровић (Пироман код Обреновца, 21. новембар 1896 — Београд, 17. август 1945), био мајор у војсци Краљевине Југославије. Станислав Краков (Крагујевац, 29. март 1895 — Сен Жилијен, 15. децембар 1968) био је српски официр, новинар, књижевник и филмски редитељ. Орестије Крстић је био српски пилот. Рођен је 8. октобра 1894. године у Александрову, селу које је добило име по сину будућег краља Милана. Благоје Мићков Крушић (1880 — 1944), војник, жандармеријски наредник и политички осуђеник. Алимпије Марјановић Овчепољски, српски и југословенски официр, и четнички војвода у Старој Србији и Македонији за време борби за Македонију почетком 20. века. Милорад Мића Марковић (Сокобања, 1887 — Београд, 24. октобар 1967), учитељ, учесник Балканских и Првог светског рата. Војислав Милојевић (Урсуле, код Јагодине, 19. март 1873 — 1965) био је високи официр српске војске и артиљеријски бригадни генерал југословенске војске. Михаило Миловановић (Гостиница, 24. фебруар 1879 — Ужице, 28. новембар 1941) је био српски сликар, вајар и писац. Бранислав Р. Милосављевић, (Пожаревац, 2/14. август 1879 — Београд, 17. април 1944), први управник Драча 1912, објавио 4 збирке, углавном родољубивих и политички ангажованих песама, аутор је песме Изгнаници, познате под насловом Креће се лађа Француска. Драгољуб Михаиловић – Чича Дража (Ивањица, 14/27. април 1893 — Београд, 17. јул 1946) је био армијски генерал и начелник штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини, као и министар војске, морнарице и ваздухопловства Краљевине Југославије, у првој и другој влади Слободана Јовановића, у међувлади Милоша Трифуновића и влади Божидара Пурића, у току Другог светског рата. Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) је био српски и југословенски војвода. Живојин Мишић је учествовао у свим српским ратовима од 1876. до 1918. Милутин Ђ. Недић (Сопот, 26. октобар 1882 — Аустрија, 1945) је био армијски генерал војске Краљевине Југославије. Живко Павловић (Рамаћ код Башина, 1/13. март 1871 — Београд, 25. април 1938) био је високи официр српске војске, дивизијски генерал југословенске војске, професор, управник Војне академије, војни писац и академик. Миленко Пауновић (Сентиван, 17/29. новембар 1889 — Београд, 1. октобар 1924) је био српски композитор и драмски писац, аутор прве музичке драме у Србији. Миладин Пећинар (Љубиш, 17. март 1893 — Београд, 5. јун 1973) је био инжењер грађевинарства, професор универизтета и академик САНУ. Драгомир Дража Петровић је био српски адвокат. Рођен је у Горњој Врањској код Шапца, 30. јула 1865. Милан Петровић (Ниш, 15/28. мај 1886 — Земун, 22. октобар 1963), познати нишлија, лекар, потпуковник у српском санитету. Михаило Петровић (Карловац 1863 — Београд 1934) је био санитетски бригадни генерал југословенске војске, први српски хирург. Алекса Радовановић (1900 — 2004) је био последњи солунски ратник и председник „Удружења ратника од 1912. до 1920. године“. Вељко Рамадановић (Корбово, 27. септембар 1874) је био српски специјални педагог и социјални радник на пољу заштите: слепе, глуве, слабомислене, телесно инвалидне, васпитно запуштене деце као и деце са говорним манама. Михаило Рашић (Алексинац, 13. јун 1858 — Београд, 17. фебруар 1932) био је српски и југословенски генерал. Милунка Савић – Глигоревић (Копривница, 1890 — Београд, 5. октобар 1973) била је српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата, наредник у Другом пуку српске војске „Књаз Михаило“, жена са највише одликовања у историји ратовања. Александар Аца Симић (Београд, 24. јули 1898 — Београд, 18. јануар 1971) је био фото-репортер, новинар. Чедомир Симић (Чумић крај Крагујевца, 28. јун 1896. — 5. јануар 1969) био је српски научник, лекар, професор и декан Ветеринарског факултета у Београду, редовни члан Српске академије наука и уметности. Тадија Сондермајер је српски и југословенски пилот, ваздухопловни инжењер, оснивач и директор Аеропута, један од оснивача Аероклуба Југославије и један од пионира ваздухопловног спорта у Србији. Степан Степановић – Степа (Кумодраж код Београда,28. фебруар/11. март 1856 — Чачак, 27. април 1929) био је српски и југословенски војвода. Божидар Терзић (Горњи Милановац, 7. септембар 1867 — Београд, 29. септембар 1939) био је српски генерал и министар војни Краљевине Србије у Првом светском рату. Душан Дуца Ђ. Цветковић (Ниш, 29. јануар 1892 — Ниш, 18. април 1978) је био српски глумац, оперски певач, редитељ, драмски писац и управник позоришта.

23. марта, донет је Статут слободног и краљевског града Новог Сада у коме се, између осталог, у тачки 14. прецизира да: „ради доброг уређења, да се записници ове вароши и друга акта, тачно сачине и уреде, зато се племенитом Магистрату озбиљно заповеда, да марљиво настојање и пажњу има, да се записници Сената чисто сачине и шта више, ко је председавајући, ко су присутни, каква се материја, или молбе појавиле, шта је о њима посебно било закључено, какве су такође комисије, од овог, или оног Сената послате и какав је о томе извештај учињен, о свему тачно и верно, од стране бележника вароши, да се протоколише, сви посебни закључци Сената у верно и истинито да се уведу, на крају сваке седнице Магистрата јавно да се прочитају, затим, уредивши у књигу протокола чисто описани да се унесу, као и слични записници да се сваке године увежу и тако за будуће управљање да се чувају;”. У тачки 15. се даље регулише да „се сва акта и дела, исто тако милостиве наредбе и резолуције краљевске, које се статуса слободне и краљевске вароши тичу, друге године по реду у архиву положе, као и у регистар уреде се и посебном ковчегу сигурно чувају, да се садржај њихов, или регистар у одвојену књигу повезано и уредно по алфабетном реду унесе, да би лакше кад потреба буде, без напора при руци могли имати, кључеви од архива, један код господина судије, други пак код бележника да се чувају”

23. марта, донет је Статут слободног и краљевског града Новог Сада у коме се, између осталог, у тачки 14. прецизира да: „ради доброг уређења, да се записници ове вароши и друга акта, тачно сачине и уреде, зато се племенитом Магистрату озбиљно заповеда, да марљиво настојање и пажњу има, да се записници Сената чисто сачине и шта више, ко је председавајући, ко су присутни, каква се материја, или молбе појавиле, шта је о њима посебно било закључено, какве су такође комисије, од овог, или оног Сената послате и какав је о томе извештај учињен, о свему тачно и верно, од стране бележника вароши, да се протоколише, сви посебни закључци Сената у верно и истинито да се уведу, на крају сваке седнице Магистрата јавно да се прочитају, затим, уредивши у књигу протокола чисто описани да се унесу, као и слични записници да се сваке године увежу и тако за будуће управљање да се чувају;”. У тачки 15. се даље регулише да „се сва акта и дела, исто тако милостиве наредбе и резолуције краљевске, које се статуса слободне и краљевске вароши тичу, друге године по реду у архиву положе, као и у регистар уреде се и посебном ковчегу сигурно чувају, да се садржај њихов, или регистар у одвојену књигу повезано и уредно по алфабетном реду унесе, да би лакше кад потреба буде, без напора при руци могли имати, кључеви од архива, један код господина судије, други пак код бележника да се чувају”

23. марта, донет је Статут слободног и краљевског града Новог Сада у коме се, између осталог, у тачки 14. прецизира да: „ради доброг уређења, да се записници ове вароши и друга акта, тачно сачине и уреде, зато се племенитом Магистрату озбиљно заповеда, да марљиво настојање и пажњу има, да се записници Сената чисто сачине и шта више, ко је председавајући, ко су присутни, каква се материја, или молбе појавиле, шта је о њима посебно било закључено, какве су такође комисије, од овог, или оног Сената послате и какав је о томе извештај учињен, о свему тачно и верно, од стране бележника вароши, да се протоколише, сви посебни закључци Сената верно и истинито да се уведу, на крају сваке седнице Магистрата јавно да се прочитају, затим, уредивши у књигу протокола чисто описани да се унесу, као и слични записници да се сваке године увежу и тако за будуће управљање да се чувају;”. У тачки 15. се даље регулише да „се сва акта и дела, исто тако милостиве наредбе и резолуције краљевске, које се статуса слободне и краљевске вароши тичу, друге године по реду у архиву положе, као и у регистар уреде се и посебном ковчегу сигурно чувају, да се садржај њихов, или регистар у одвојену књигу повезано и уредно по алфабетном реду унесе, да би лакше кад потреба буде, без напора при руци могли имати, кључеви од архива, један код господина судије, други пак код бележника да се чувају”

1. фебруара 1748. годинe, грађани Петроварадинког шанца су уз финансијски откуп од 80.000 форинти, од царице Mарије Терезије издејствовали статус СЛОБОДНОГ КРАЉЕВСКОГ ГРАДА, под именом Нови Сад (на латинском Неопланта).

У околностима рата за наследство “Светог римског царства” између Аустроугарске и Прусије родила се идеја да Петроварадински Шанац добије привилегије слободног града. Та идеја је материјализована тек 1747. године када из Шанца у Беч путују Давид Рацковић, Томас Андерле и Стојић Богдановић, листом угледни грађани, који од Марије Терезије траже Повељу слободног града. Бечки двор попушта због ратних околности и празне касе, али испоставља рачун. Слобода Шанца износила је 80 000 рајнских форинти.