Историјски преглед
Библиотека Матице српске најстарија је српска библиотека националног значаја и прва јавна научна библиотека у Срба. Настала је 1826. године у Пешти, оснивањем Матице српске, без изричите намере, као што је и природно да се књиге окупљају у књижевном друштву. Оснивачи Матице српске, на челу са Јованом Хаџићем, записали су да им је циљ "распрострањеније књижества и просвештенија народа србског, то јест да се књиге србске рукописне на свет издају и распрострањавају". Частице Летописа Матице српске, покренутог 1824. године, прва издања књига, поклони које је добила из Русије, а свакако и друге, нама непознате књиге, биле су језгро Библиотеке Матице српске. За јавност је отворена 26. августа 1838. године, а у њој ће "најпаче сваки Славјанин, буди кога наречија и колена славенског син био, слободан приступ имати и књиге читати моћи". Смештена је у Текелијанум, завод за помоћ Србима на школовању у Пешти који је основао Матичин председник и покровитељ Сава Текелија.
Први познати поклон Библиотека је примила од Атанасија Стојковића 1832, а исте године је са њом започела размену публикација и Руска академија наука. Од априла 1839. Библиотека се убрзано попуњава. Прве велике личне библиотеке поклонили су јој и завештали Платон Атанацковић и Сава Текелија. Већ тада је она била највећа српска библиотека. У то време књиге су јој поклањали и многи други дародавци међу којима су Теодор Павловић, Димитрије Тирол, Вук Караџић, Петар ИИ Петровић Његош, Јован Суботић, Јан Колар и други.
У току 1848. и 1849. године Библиотека није радила, као ни Матица српска.
Заједно с Матицом, 1864. године, Библиотека је пресељена у Нови Сад где је наставила да се успешно развија. У том периоду Библиотека је непрестано увећавала своје збирке куповином, претплатом и, нарочито, разменом Матичиних изадања за које је добијала публикације академија наука, универзитета, књижевних и културних друштава и уредништава часописа у свим словенским и у већини других европских земаља, као и откупом или завештањем приватних библиотека и библиотека установа и појединих удружења.
Библиотеку је 1842-1843. стручно уредио књижевник Јован Суботић, који је према њеним књигама у Летопису Матице српске припремао и објављивао прву српску текућу библиографију (1842-1847).
Књижевни и позоришни посленик Јован Ђорђевић, секретар Матице српске између 1857. и 1859. године, први је сагледао и предложио концепцију Библиотеке Матице српске као националне библиотеке. Залагао се да се сакупљају све српске књиге и периодичне публикације, словенске књиге и све публикације које говоре о српском народу. Ђорђевић је истовремено предложио да се у Текелијануму заснује универзитетска библиотека.
Историчар Јован Радонић, библиотекар од 1899. до 1905. године, поставио је у Правилима Библиотеке принципе планског попуњавања, заштите и коришћења књига и периодике и дао основну поставку каталога.
Између два светска рата Библиотека Матице српске је наставила да делује као јавна и научна библиотека: као јавна библиотека настојала је да књигу учини што доступнијом читаоцу, као научна библиотека тежила је да формира збирке које ће служити при истраживачком раду на проучавању Војводине, јер је Матица српска своју делатност усмерила у том правцу. Универзални садржај збирки, успостављање размене с југословенским и иностраним научним библиотекама и потребе научних радника из Новог Сада и других југословенских центара подстакли су развој њених функција научне библиотеке општег типа.
Током оба светска рата Библиотека је била затворена, а њене збирке су, срећом, остале готово нетакнуте.
После Другог светског рата Библиотека се интензивно и свестрано развија. Од 1948. године постаје Централна (матична) библиотека Војводине и почиње да прима обавезни примерак свих штампаних ствари из Србије, а од 1965. до данас из целе наше земље. Самостална установа постаје 1958. године. Од оснивања Универзитета у Новом Саду (1960) доприноси развоју научног рада на овом Универзитету практично обављајући и функције универзитетске библиотеке. Према одредбама Закона о библиотечкој делатности из 1994. године, Народна библиотека Србије у остваривању општег интереса у библиотечкој делатности Републике сарађује са Библиотеком Матице српске.
Библиотека Матице српске обавља матичне функције и организује стручне испите за библиотеке у Војводини.
По богатим збиркама које пружају изванредне могућности за културно-историјска и научна истраживања и разноврсним видовима свог библиотечко-информационог рада, Библиотека Матице српске је савремена библиотека јужнословенског значаја, а њено дуго и континуирано трајање сврстава је међу културне институције српског народа с најдужом традицијом.
Библиотека Матице Српске данас
Библиотека Матице српске у својим збиркама данас поседује више од 3.000.000 књига и других публикација.
Прима обавезни примерак свих штампаних публикација из Србије.
Има 671 стару рукописну књигу, највећу збирку српских књига XV - XVIII века и најбогатију збирку српских периодичних публикација XVIII и прве половине XIX века.
Као посебне целине чува легате и библиотеке дародаваца и установа.
Размењује публикације са 350 библиотека и сродних установа из иностранства.
Каталошко-библиографски рад је аутоматизован од 1989. године.
Израђује ЦИП записе за публикације у Војводини.
У електронском каталогу има преко 1.000.000 записа.
Пружа услуге претраживања страних и домаћих база података.
У читаоницама има 200 места.
Разгранава издавачку и изложбену делатност.
У савремено опремљеним лабораторијама обавља рестаурацију и конзервацију.
Обавља матичне послове и организује стручне испите за библиотеке у Војводини.
Запошљава 150 радника.
Библиотека Матице српске има следећа одељења:
- Одељење старе и ретке књиге и легата
- Одељење за набавку публикација
- Одељење каталошко-библиографске обраде
- Одељење за чување и коришћење публикација
- Одељење за рефералну делатност
- Одељење заштите публикација
- Одељење за развој и матичне послове
- Одељење општих послова
- Одељење финансијских послова
