У Новом Саду га срећемо непосредно после бомбардовања града где је дошао привучен послом око велике обнове града која је уследила током 1850-их година. Већ 1850. Молнар као грађанин Новог Сада подиже своју кућу на Трифковићевом тргу која и данас постоји. Већ у првој деценији после Буне Молнар је изградио на десетине приземних и спратних кућа у самом центру града. Прва велика грађевина на којој ради била је Реформаторска црква у Шафариковој улици коју подиже по пројекту будимпештанског архитекте и свештеника Мањуиа Имреа. Наредних деценија Молнар ће подићи више значајних градских објеката: Болницу (1867-1871), Српску основну школу (1871-1874), Грађанску дворану, прву зграду СНП-а (1871), Градску кланицу (1882). Данас постоји једино Милетићева школа у порти Николајевске цркве. Током последње деценије XIX века Молнар пројектује и гради своја животна дела уједно и највредније градске грађевине с краја века: Градску кућу (1893-1895) и Католичку цркву (1892-1895). Оба објекта подигнута су у китњастом еклектичком стилу; Градска кућа у неоренесансном а Католичка црква у неоготичком маниру. Молнар је, између осталог био и сувласник фабрике за производњу грађевинског материјала, дугогодишњи председник новосадског удружења занатлија и члан више одбора за градњу. Његове грађевине карактерише солидна техничка изведба и једноставан, еклектички стил, карактеристичан за градитељство јужних провинција.