Miroslavljevo jevanđelje je najznačajniji spomenik srpske pismenosti i potiče iz 12.veka. Pisano je za humskog kneza Miroslava, brata Stefana Nemanje. Grigorije Dijak ga je završio i ukrasio. Ova knjiga je u stvari prevod grčkog jevanđelistara carigradske crkve Sv. Sofije. Do 1896. godine se čuvalo na Hilandaru kada je poklonjeno Aleksandru Obrenoviću, a danas se nalazi u Narodnom muzeju.

Reč HADžI ušla je u našu osveštanu tradiciju i narodni život iz jezika jednovernog i bratskog naroda. Koren ove reči je u grčkoj reči αγιοσ (agios), što znači svet, ali ne označava svetitelja, već čoveka koji je, blagoslovom Božjim, otišao na poklonjenje najvećoj svetinji hrišćana – Grobu Gospodnjem, čime se uvrstio među ljude osobite posvećenosti i privrženosti svojoj veri u Bogočoveka Hristosa. Pismenu potvrdu svog pokloništva, dokaz da je ispunio sve ono što je, sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno, u svom nesvakidašnjem i nesvakogodišnjem podvigu poklonjenja najvećim svetinjama vere Hristosove, hadžija dobija izobraženo gramatom (poveljom) koju izdaju crkvene vlasti Jerusalimske Patrijaršije. Gramatu potpisuje Njegovo Blaženstvo Patrijarh Jerusalimski. Nekada davno je važilo pravilo da se hadžijska gramata dobija ako se do Jerusalima ide peške, međutim, danas će i oni koji do mesta Hristove golgote i vaznesenja krenu avionom, takođe, dobiti Gramatu Jerusalimske patrijaršije. Kao da se time poručuje kako je volja za hadžilukom važnija od forme.