Franc Jozef Hajdn (31. mart 1732 — Beč, 31. maj 1809) je bio austrijski kompozitor i dirigent.
Šire muzičko obrazovanje stekao je kao član hora dečaka Bečke katedrale. U kompoziciji zapravo samouk, Hajdn se i kasnije, kao kompozitor i dirigent dvorske muzike knezova Esterhazi, razvijao samostalno, „odsečen od sveta“, kako sam kaže, „i prisiljen da postane originalan“. Proveo je tri decenije, od 1761. do 1790, na kneževskim dovorovima u Ajzenštatu i Esterhaziu, dok je nakon 1790. većinom boravio u Beču.
„Dobri tata Hajdn“, čuvar klasične tradicije, prvi u velikoj trojki bečkih klasika, Mocartov prijatelj i učitelj mnogih muzičara svoga doba stekao je za života veliku popularnost i poštovanje koji su nakon smrti izbledeli, da bi ga 20. veka ponovo otkrilo kao vrelo nepresušne muzičke dobrote.
Hajdn je dao neizmerno bogat i raznovrstan opus, što svedoči o lakoći stvaranja i o potrebi tadašnjeg muzičkog tržišta koje je stalno tražilo nova dela. Njegove 104 simfonije, 24 klavirska koncerta, 5 koncerata za violončelo, mnoštvo komornih kompozicija za različite instrumente i ansamble, tridesetak opera, oratoriji, mise, kantate — sve to čini jedan od najbogatijih opusa u istoriji komponovanja uopšte.
Kako je Hajdn stario, u svoja dela uključivao je sve više seljačkih narodnih melodija koje je slušao u mladosti. Savršeni primer je poslednji stav njegove poslednje simfonije, br. 104 — Londonske simfonije.
Težište njegova stvaranja je na instrumentalnoj muzici, a posebno je razvio klavirsku sonatu, gudački kvartet i simfoniju. U operi daje veću važnost karakterizaciji likova. Najstariji je od trojice majstora bečke klasike.
Simfonija br. 82 u C- duru je prva od simfonija poznatijih kao "Pariške simfonije" kompozitora Jozefa Hajdna, popularno je nazivaju i "Medveđom simfonijom".
Iako je po redu prva, ova simfonija je ustvari poslednja komponovana od "Pariških simfonija". Završena je 1786. a, premijerno je izvedena 1787. u Parizu.