Najveće ime novosadske moderne arhitekture. Pripada plejadi prvih srpskih arhitekata koji su prihvatili moderni internacionalni stil unutar koga će ostvariti svoj individualni arhitektonski izraz. Tabaković potiče iz cenjene srpske porodice koja je generacijama davala poznate umetnike: stric Aleksandar (1856-1880), slikar i arhitekta; otac Milan (1860-1946), traženi aradski arhitekta, autor niza velelepnih građevina u tom gradu i širom Vojvodine i brat Ivan (1898-1977), slikar i profesor na beogradskoj Umetničkoj akademiji.

Đorđe Tabaković je rođen 3. maja 1897. u Aradu gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Započinje studije arhitekture u Budimpešti, a zbog izbijanja rata, studije arhitekture okončava na Arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta u Beogradu 6. marta 1922. Naredne dve godine provodi u Beogradu, kao arhitektonski pripravnik. U periodu od 1923. do 1924. Tabaković boravi u Parizu, u ateljeu arhitekata Eduarda Andrea i Žaka Mišela. U vremenu od 1925. do 1928. Tabaković radi kod oca u Aradu učestvujući u razradi projekata. Od 1928. porodica se seli u Novi Sad gde će Tabaković provesti čitav svoj radni vek. Za samo desetak godina aktivnog projektantskog delovanja Tabaković će samo u Novom Sadu projektovati i izvesti preko pedeset građevina različitih namena, privatne kuće i vile, višespratne stambene zgrade, javne i kulturne ustanove, fabrike i mnogobrojne manje graditeljske poduhvate. U isto vreme Tabaković će širom Vojvodine graditi kao pravi regionalni arhitekta. U ranijim delima Tabaković projektuje i gradi primenjujući tradicionalni pristup gradnji zasnovan na lokalnoj tradiciji. Već od 1930. okreće se modernoj arhitekturi postajući tako njen glavni pobornik u novosadskoj sredini. U velikom i kvalitetnom arhitektonskom opusu, ostvarenom uglavnom u Novom Sadu i na području Vojvodine, Tabaković će stvoriti neka od najlepših dela srpske moderne međuratne arhitekture. U Novom Sadu Tabaković je, između ostalog, projektovao i izveo: hotel „Park“ i zgradu Crvenog krsta (1930), kuću porodice Vermeš u Futoškoj ulici i Dom novosadske trgovačke omladine (1931), Klajnovu palatu i zgradu dr Jovanovića u ulici I. Ognjanovića (1932), zgradu dnevnog lista „Jugoslovenski dnevnik“ u ulici J. Đorđevića i zgradu društva „Kora hleba“ u ulici S. Marinković (1933), veliku Tanurdžićevu palatu (1934), slikovitu kuću Deđanskih u Radničkoj ulici (1934), Sokolski dom, danas Pozorište mladih (1935), Dečije sklonište u Pionirskoj ulici (1936), stambenu zgradu Trgovačke obrtne banke, u blizini Radničkog doma (1938), hotel „Rex“ kao dogradnju Tanurdžićeve palate (1939), Šegrtski dom (1940) i mnoge druge. Po Tabakovićevim projektima u Zrenjaninu su podignuti Dečiji dom (1935) i Berza rada (1939), u Subotici Berzu rada (1935), u Kikindi Đački i Sokolski dom i dr. Za Srpsku pravoslavnu crkvu projektovao je više manjih hramova u Stajićevu, Horgošu, Ruskom Selu, Vojvodi Stepi i Banatskom Aleksandrovcu, a u Sremskim Karlovcima Patrijaršijsku biblioteku (1938). Za rimokatoličku crkvu izveo je više projekata obnove i restauracija.

Za vreme rata Tabaković je prestao sa projektantskom delatnošću. Posle rata Tabaković se više nije aktivno bavio projektovanjem i gradnjom. Držao je stručna i popularna predavanja, bio je dugo profesor na umetničkoj školi, bavio se fotografijom, dizajnom, publicistikom, prevođenjem i, povremeno, uređenjem enterijera (Pozorište u Zrenjaninu, 1957. i uređenje novosadske Pošte, 1963). Školovan na najboljim tradicijama evropske kulture i arhitekture, Tabaković je posebno u graditeljstvu Novog Sada ostavio neizbrisive tragove. Umro je 1. septembra 1971. u Novom Sadu, a urna sa njegovim pepelom položena je u rozalijum na beogradskom Novom groblju. Arhitektonski opus Đorđa Tabakovića zaslužuje detaljnu monografsku izložbu i obimniju monografiju koje bi na najbolji način predstavile jednog od najizrazitijih predstavnika srpske moderne arhitekture nastale između dva svetska rata u Vojvodini.