Kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista, iako je zajedno s Matićem najizrazitiji primer koautorstva u našoj literaturi. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme:
Humor Zaspalo (1930),
Nemenikuće (1932) i
Ćirilo i Metodije (1932).
U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma“, kako je primetio pesnik.

Poema Humor Zaspalo vrhunac je te poezije apsurda i alegoričnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija“ srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet.
Posle ovih dela izišla je poema za decu, podvizi družine „Pet petlića“ (1933)
Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. To je nastavak nadrealističkih poema ali istovremeno otvaranje novog kruga u njegovom pesničkom razvoju, različitog od prethodnog i u tematskom i u umetničkom smislu.
Eksperimenti zvukom i smislom, koji su prethodno bili sami sebi svrha, dobili su u ovoj poemi dublje osmišljenje. Verbalni humor doveden je u vezu s realnim svetom gradske dece, s njihovim igrama i maštanjima, s njihovim stvarnim i izmišljenim podvizima. Vučo je tako pružio deci ono što im je najbliže, „slobodnu i živu igru duha“, i stvorio klasično delo naše moderne poezije za decu. Socijalna komponenta, prelomljena u ovoj poemi kroz prizmu dečjeg doživljaja sveta, dobila je u poeziji 30-ih godina programski karakter, što je naročito vidno u poemi
Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman, Koren vida (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.
Opsežni koautorski roman, Gluho doba (1940) predstavlja zaokret od poezije ka faktografskom suvoparnom realizmu. U posleratnim romanima on napušta taj put i vraća se svojim nadrealističkim iskustvima.
Od svih njegovih proznih ostvarenja to delo je najmanje roman, ali ono, zauzvrat, ima najviše poezije i života, i najviše ličnog, svojstvenog Vuču kao stvaraocu.