Светозар Пајић рођен је 1955. године у Новом Саду. Од најранијих дана своју креативност и склоност ка техници и уметности изражавао је у авиомоделарству, бродо-моделарству, фотографији, вајању, сликању, дизајну, калиграфији... Радио је у новосадској штампарији „Форум“ и словеначкој „Искра Делта компјутерс“. Након тога, посветио се у потпуности уметности.

Досадашњи рад Светозара Пајића, у којем се исказао као изузетан и комплексан уметник, може се поделити у два периода. У првом, започетом 1992. године, посветио се сликању амбијенталних мотива војвођанских градова и родног Новог Сада у комбинованој аква-туш техници. Публици их је редставио у више запажених изложби.

Други период свога стваралаштва Пајић је започео 1998. године изучавањем средњовековне рукописне баштине српског народа из ризнице манастира Хиландарa. Задивљен откривеном лепотом рукописних књига, кренуо је у тежак преписивачки подухват на начин старих преписивача. Тада и добија надимак Дијак II. Са надахнућем најпре рукопише четрдесет најлепших страница Четворојеванђеља, прво на патинираној хартији, а затим и на пергаменту.

Величанствени Душанов законик, врховни правни акт који је средњовековну Србију успоставио као правну државу, Светозар Пајић Дијак је преписао чак три пута: 1. препис на ручно патинираној хартији у оригиналу; 2. препис на ручно патинираној хартији, транскрибован, писан гушчијим перима, повезан у ручно израђене корице с оковима; 3. препис на пергаменту  (којег му је, по традиционалним рецептурама, произвела фабрика коже из Руме).

После 2000. године Светозар Пајић на 22 пергамента преписао Откривење – Апокалипсу Светог Јована Богослова на савременом српском језику.

Међутим, круну досадашњег преписивачког и калиграфског рада Светозара Пајића чини нови препис Мирослављевог јеванђеља, начињен током пет година у тишини више српских манастира. Овај велики преписивачки подухват започео је мукотрпним прикупљањем и припремом материјала  да би током 2004. и 2005. године у манастиру Сопоћани, с благословом Владике Артемија (Радосављевића), у посту и молитви, с великим стрпљењем и љубављу попут вештих средњовековних српских монаха-калиграфа, преписао више десетина страница ове књиге. Рад је, затим, током 2006. године наставио у Манастиру Кончулу, 2007. у манастиру Фенеку, 2008. у Високим Дечанима, а 2009. године у манастиру Зочишту. Након своје велике изложбе „Фрушкогорски манастири“ у Владичанском двору у Сремским Карловцима, у октобру 2010. године се, с благословом владике Порфирија (Перића) повлачи у манастир Ковиљ, где наставља преписивачки рад. Преписивање Мирослављеог јеванђеља завршио је, у молитви, у јуну 2011. године. Тако је, у славу бога и на корист српскога Рода, након седмогодишњег преписивачког подвига, на 360 страница пергамената настало ово прелепо дело – нови препис Мирослављевог јеванђеља.