Као писац се веома разликује и од Матића и од других надреалиста, иако је заједно с Матићем најизразитији пример коауторства у нашој литератури. Јавио се у раним 20-им годинама песмама које лирском мекоћом и мелодиозношћу подсећају на Црњанског. У доба надреалистичког покрета објавио је три поеме:
Хумор Заспало (1930),
Неменикуће (1932) и
Ћирило и Методије (1932).
У њима је раскид с конвенцијама традиционалног песничког језика доведен до крајности. Оне су пуне вербалних досетки, игри речима, каламбура, смелих импровизација, бизарних и вибрантних спојева речи, „изван протектората разума“, како је приметио песник.

Поема Хумор Заспало врхунац је те поезије апсурда и алегоричности, најозлоглашеније наше модерно песничко дело, нека врста „Краља Ибија“ српске поезије. Грађена је на хуморно-бурлескним синтагматским спојевима, на звучним подударањима без смисла, насупрот смислу или чак у инат смислу, на необичним римовањима, понекад блиским начину на који дете доживљава свет.
После ових дела изишла је поема за децу, подвизи дружине „Пет петлића“ (1933)
Вучово, можда, најуспешније песничко остварење. То је наставак надреалистичких поема али истовремено отварање новог круга у његовом песничком развоју, различитог од претходног и у тематском и у уметничком смислу.
Експерименти звуком и смислом, који су претходно били сами себи сврха, добили су у овој поеми дубље осмишљење. Вербални хумор доведен је у везу с реалним светом градске деце, с њиховим играма и маштањима, с њиховим стварним и измишљеним подвизима. Вучо је тако пружио деци оно што им је најближе, „слободну и живу игру духа“, и створио класично дело наше модерне поезије за децу. Социјална компонента, преломљена у овој поеми кроз призму дечјег доживљаја света, добила је у поезији 30-их година програмски карактер, што је нарочито видно у поеми. Од свих надреалиста Вучо се најраније окренуо роману. Његов први роман, Корен вида (1928) изразио је лирско дело саткано од аутобиографске грађе поступком прилагођеним логици сна.
Опсежни коауторски роман, Глухо доба (1940) представља заокрет од поезије ка фактографском сувопарном реализму. У послератним романима он напушта тај пут и враћа се својим надреалистичким искуствима.
Од свих његових прозних остварења то дело је најмање роман, али оно, заузврат, има највише поезије и живота, и највише личног, својственог Вучу као ствараоцу.