Филмску каријеру отпочиње 1964. године мањом улогом у филму "Право стање ствари", тада је потписан крштеним именом Драгослав Николић. Заслуге за измену надимка на месту имена дугује грешци на крају телевизијске серије "Довољно је ћутати" из 1965. године када му је у каирону за улоге уместо имена стављен надимак који ће обележити његову каријеру.
Прву значајнију главну улогу остварио је улогом сезонског радника лабилног морала који погине, а да није нашао своје место у друштву и у животу (значајке и многих његових каснијих ликова) у филму "Кад будем мртав и бео" (1967) Живојина Павловића, за коју је (с оном у филму "Три сата за љубав", (1968) Ф. Хаџића) награђен дипломом на фестивалу у Пули 1968. Глумачко сазревање, са низом успелих креација ликова из своје генерације, доноси му 1985. Октобарску награду града Београда за „креативну способност да узбудљиво предочи лик великог психолошког распона“ (улога насилника Гаре у филму "Живот је леп" Б. Драшковића).
Главне и веће споредне улоге остварио је у више од тридесет филмова; истичу се још „Хороскоп“ (Б. Драшковић, 1969); „Бубе у глави“ (М. Радивојевић, 1970), „Улога моје породице у светској револуцији“ (Б. Ченгић, 1971), "Млад и здрав као ружа" (Ј. Јовановић, 1971), „Без речи“ (М. Радивојевић, 1972, Цар Константин у Нишу), „Кичма“ (В. Гилић, 1975), "Национална класа" (Г. Марковић, 1979, Цар Константин), "Ко то тамо пева" (С. Шијан, 1980), „Бановић Страхиња“ (В. Мимица, 1981), где је за улогу турског пљачкаша Алије награђен Златном ареном у Пули, „Сезона мира у Паризу“ (П. Голубовић, 1981), „Нешто између“ (С. Карановић, 1983), "Балкан експрес" (Б. Балетић, 1983), „Обећана земља“ (В. Булајић, 1986), "Последњи круг у Монци" (А. Бошковић, 1989), "Оригинал фалсификата" (Д. Кресоја, 1991).
Наступа и у кратким играним филмовима те на телевизији; велику популарност код млађе публике донео му је лик Прлета из филмова и телевизијских серија "Отписани" (1974) и "Повратак отписаних" (1976), режисера Александра Ђорђевића, а истакао се и у серији шоу програма "Образ уз образ", заједно са супругом Миленом Дравић.
Године 2000. додељена му је Награда „Павле Вуисић“, која се додељује глумцу за животно дело.
Од септембра 2011. до 2013. године, био је водитељ популарног светског квиза „Мултимилионер“ на ТВ Пинк.
Главне и веће споредне улоге остварио је у више од тридесет филмова; истичу се још „Хороскоп“ (Б. Драшковић, 1969); „Бубе у глави“ (М. Радивојевић, 1970), „Улога моје породице у светској револуцији“ (Б. Ченгић, 1971), "Млад и здрав као ружа" (Ј. Јовановић, 1971), „Без речи“ (М. Радивојевић, 1972, Цар Константин у Нишу), „Кичма“ (В. Гилић, 1975), "Национална класа" (Г. Марковић, 1979, Цар Константин), "Ко то тамо пева" (С. Шијан, 1980), „Бановић Страхиња“ (В. Мимица, 1981), где је за улогу турског пљачкаша Алије награђен Златном ареном у Пули, „Сезона мира у Паризу“ (П. Голубовић, 1981), „Нешто између“ (С. Карановић, 1983), "Балкан експрес" (Б. Балетић, 1983), „Обећана земља“ (В. Булајић, 1986), "Последњи круг у Монци" (А. Бошковић, 1989), "Оригинал фалсификата" (Д. Кресоја, 1991).
Наступа и у кратким играним филмовима те на телевизији; велику популарност код млађе публике донео му је лик Прлета из филмова и телевизијских серија "Отписани" (1974) и "Повратак отписаних" (1976), режисера Александра Ђорђевића, а истакао се и у серији шоу програма "Образ уз образ", заједно са супругом Миленом Дравић.