Гиманазију је завршио у Београду, а ту је и дипломирао на Историјско-филолошком одсеку Велике школе у Београду. Године 1884. је отишао у Ужице и постао је наставник у тамошњој гимназији, где је предавао француски језик, историју и филозофску пропедеутику (увод у филозофију). Напусто је на кратко професорски посао и 1885. године учествовао у српско-бугарском рату, као четни комесар. Године 1889. је био премештен са службом у Ниш, а затим је радио и у Чачку, Крагујевцу, Шапцу, да би 1902. године био премештен у Београд. Исте године је полагао професорски испит са темом „Утицај Истока на цивилизацију европских народа“.
Живео је и радио у изузетно неповољним приликама. Двадесет година, најбољи део свога живота, провео је у унутрашњости, у тешким материјалним условима. Цео Кнежевићев живот је био обележен крајњом немаштином, трошењем у тегобном раду да би се издржавао током школовања, мукотрпним професорским положајем и бригом и за своју и за породицу свога брата, честим премештањем по налогу просветних власти из једне у другу гимназију (из Ужица у Ниш, Чачак, Крагујевац, поново Чачак и Шабац), недостатком потребних средстава за истраживачки и преводилачки рад, што му је, уз стално саплитање из академских кругова, онемогућило да се професионално изгради и за живота добије потребно признање научника и мислиоца.
Ипак, успео је да сам научи језике, посветио се дубљем изучавању филозофије, историје и социологије, што је, с обзиром на лошу опскрбљеност тадашњих библиотечких фондова и на необразованост и интелектуалну незаинтересованост паланачког окружења, био велики успех.
Поред других, значајни су његови преводи са енглеског Историје цивилизације у Енглеској Х. Т. Беркла (Београд, 1893 — 1894) и О херојима Томаса Карлајла (Београд, 1903).
Године 1902. дошао је у Београд, где је умро 1905. године као професор Прве београдске гимназије.