Jovan Đorđević rođen je 25. novembra 1826. u Senti Gimnaziju je pohađao u Segedinu, Novom Sadu i Temišvaru, a filozofiju u Pešti. U Pešti se 1845. upisao na studij medicine, ali 1848. je prekinuo studije. Na poziv bačkog velikog župana Isidora Nikolića Džavera otišao je 1849. da radi u Somboru, a odatle je prešao u Lugoš, gde je bio sudski činovnik. Prešao je 1852. u Novi Sad, u kome je bio profesor istorije u srpskoj gimnaziji od 1852. do 1857. U Novom Sadu se sukobljavao sa onima, koji su se protivili Vukovoj reformi, pa je zbog toga 1857. prešao u Peštu. gde je postao sekretar Matice srpske i urednik Letopisa Matice srpske u periodu 1857-1859. Međutim i tu je imao dosta konzervativnih protivnika, pa se 1859. vratio u Novi Sad.

Prihvatio je ponudu Danila Medakovića i zajedno sa Đorđem Popovićem prihvatio se da uređuje Srpski Dnevnik u Novom Sadu. Vodio je uglavnom administraciju i pisao u prosvetnom delu lista. Počeo je 1860. da objavljuje niz važnih članaka o pozorištu, pa je time potakao da se 1861. osnuje Srpsko narodno pozorište u okviru Srpske čitaonice. Objašnjavao je da pozorište čuva jezik i narodne običaje i budi nacionalnu svest i da je zbog toga od ogromnoga značaja. Smatrao je da nijedna prosvetna ustanova ne može tako dobro da razvija narodni jezik. Tokom 1861. bio je poslanik na Blagoveštanskom saboru i svoje beleške sa tog sabora izdao je u knjizi Radnja Blagoveštanskog Sabora 1861. Bio je jedno vreme glavni pokretač kulturnoga poleta u Vojvodini. U vreme apsolutizma organizovao je različite prosvetne manifestacije sa ciljem da održava aktivan i kompaktan nacionalni duh. Takvu jednu svečanost organizovao je 1861. povodom Tekelijine stogodišnjice rođenja. Bio je upravnik Srpskog narodnog pozorišta od 1863. do 1868. Da bi mu više vremena ostalo za pozorište predao je 1863. Svetozaru Miletiću faktičko uređivanje Srpskog Dnevnika, a on se sve više posvećivao pozorištu. Međutim formalno je i dalje bio glavni urednik Srpskog Dnevnika, pa je zbog Miletićevoga uređivanja i on bio stavljen pred vojni sud, a Srpski dnevnik je bio obustavljen. Bio je amnestiran 1865, ali više nije pokretao list.

Srednju školu je započeo Subotici, a završio u Pešti. U Pešti je završio potom i pravni fakultet. Izabran je 1859. za sekretara Matice Srpske. Uređivao je Letopis Matice Srpske od 1859. do 1869, Pozorište je uređivao od 1872. do 1876, a bio je i urednik Mlade Srbadije. Bio je istaknuti član Ujedinjene omladine srpske, pa je bio predsednik na omladinskim skupštinama u Zrenjaninu, Kikindi i Novom Sadu od 1868. do 1870. Pored toga povereno mu je i uredjivanje omladinskog glasila Mlade Srbadije. Kada je ugarska vlada za vršačku skupštinu 1871. naredila da članovi Omladine mogu biti samo ugarski Srbi, tada je Hadžić uzalud pokušavao da različitim molbama uveri vlasti da takvo društvo ne može da bude toliko ograničeno. Imao je posebne zasluge za razvoj srpskog pozorišta, posebno Srpskog Narodnog Pozorišta (SNP) u Novom Sadu. Zajedno sa Jovanom Subotićem sprečio je propast pozorišta nakon odlaska Jovana Đorđevića 1868. u Beograd. Postao je upravnik Srpskog narodnog pozorišta. Razvijao je umetničku igru u trupi, a istovremeno kod gledalaca budio rodoljublje i ljubav prema pozorištu. Od 1872. je uređivao i Zbornik pozorišnih dela, kao organ uprave SNP u Novom Sadu. Tu je objavljeno oko 50 originalnih i prevedenih dramskih dela iz repertoara SNP. U svesci 185. Srpskog Letopisa je dat dobar pregled njegovog književnog rada. Pod njegovom upravom SNP u Novom Sadu se uzdiglo do visine na kojoj je moglo da izvodi i najsloženija dramska dela.