Овај писац је себе сматрао продужетком светосавског просветитељства и последњим учеником Светог Саве. Због улоге светлосних симбола у стварању књижевне симболике Доментијана су називали песником светлости.
Рођен је око 1210. године, а преминуо је после 1264. године. Већи део живота је провео као монах у светогорском манастиру Хиландару, у коме је написао своја најзначајнија дела. Прво је око 1250. године, на захтев краља Уроша I (1242—1276) написао обимно житије светог Саве, а 1263/1264. године и житије светог Симеона (Стефана Немање).
Његово житије светог Саве је између 1290. и 1292. године прерадио монах Теодосије, који је навео да то ради према Доментијановим усменим упутствима.
Као изворе за своја дела, Доментијан је користио Житије светог Симеона, које је написао Стефан Првовенчани (1242—1276), нарочито у свом Житију светог Симеона, у коме је поједине делове преносио од речи до речи. Још један од списа који су имали утицај на његова дела је и панегерик светом Владимиру (980—1015), који је, средином XI века, написао кијевски митрополит Иларион (1051—око 1054). Оба његова дела представљају импресиван приказ библијског и теолошког образовања које је имао, а значајна су и као историјски извори, иако им се, као изведеним делима, прилази са резервом.
Житије Светог Саве одликује тежња ка јасном и прегледном изношењу чињеница, а и изостаје тежња за наративном разрадом појединости. Догађај је за Доментијана тек повод за откривање битније божанске сврхе делања главног јунака. Овај поступак има као последицу претварање наративне структуре у симболичку. Томе су заслужне и библијске паралеле, цитати и светлосни симболи.
Још једна карактеристика овог дела је у томе што писац настоји да у сваком тренутку дела види јунаков прошли и будући живот - односно поседује перспективу целине. Доментијаново „Житије светог Саве“ је специцифична мешавина библиско хришћанске перспективе и надисторијских и натприродних погледа. Тако је Савин животни пут симболички приказан као кружење Сунца са истока на запад - од Свете горе, до отаџбине.