Први је и један од најбољих српских комедиографа.Основну и средњу школу похађао је у Вршцу, Темишвару и Пешти, а права у Кежмароку. Још као дете због слабог телесног састава и крхког здравља, био је искључен из дечјих игара, стално уз мајку, са урођеним посматрачким даром. Њихова кућа се налазила на почетном делу Пијаце вршачке, у непосредној близини Саборне - Велике цркве. Када му је мајка напрасно преминула, Стерија је морао да издржи велику борбу са оцем око даљег школовања. Отац му је био дошљак. Стерија није забележио одакле му се отац доселио у Вршац. Написао је само биографију свога деде сликара Николе Нешковића.
Кад се оженио, Стерија је као домазет ушао у кућу свог угледног покојног таста. Има трага да су старог Стерију, у то време лабавих и неустаљених презимена писали не само Стефан Поповић (како је забележен у Протоколу крешчајемих, приликом крштења првенца Јована), него и Штерија Молеров.
За време похађања основне школе у Пешти, Стерија је имао прилике да у једном немачком позоришту види класике и најбоље глумце целе Мађарске, а исто тако и мање класична драмска уобличавања у којима се појављују комедиографски уобличени типови блиски његовим дотадашњим искуствима о бидермајерском грађанству. У Пешти је био близак пријатељ са две личности родом из Вршца: Ђорђем Станковићем, једним од каснијих оснивача Матице српске, и Јулијаном Вијатовић-Радивојевић, кћерком вршачког сенатора, школованом у Бечу, која се удала за помодног кројача Радивојевића и сама била списатељица. 
Једно време Стерија је био приватни наставник и адвокат у родном месту док није позван да дође у Крагујевац да буде професор на Лицеју. Након Лицеја је постао начелник Министарства просвете (од 1842), и на том положају, у току осам година, био главни организатор српске средњошколске наставе и један од оснивача Ученог српског друштва. Покренуо је иницијативу за оснивање Академије наука, Народне библиотеке и Народног музеја. Учествовао је у организовању првог београдског театра (позориште на Ђумруку) који је 1841. отворен његовом трагедијом „Смрт Стефана Дечанског“. Од 1848. је живео у Вршцу, усамљен и разочаран. Ту је и умро 10. марта (26. фебруара по старом календару) 1856.
На фестивалу се додељују награде за најбољу представу, за најбољи текст савремене драме, за режију, за глумачко остварење, за сценографију, за костим, за сценску музику, награде за најбољег младог глумца и глумицу и специјална награда.Као начелник Министарства просвете (1842—1848) много је учинио за организовано развијање школства. Године 1844. донео је школски закон (Устројеније јавног училишног наставленија), којим је први пут у Србији озакоњена гимнастика као школски предмет од I до VI разреда гимназије, али још увек необавезан за ученике.