Године 1806, настало је једно дело које је концертантну музику практично увело из класицизма у епоху велике романтике. То је Концерт за виолину и оркестар, D-дур, опус 61. Лудвига Ван Бетовена.
Допринос овог дела за музичку историју и литературу, немерљив је. Најпре, Концерт је огромних димензија: три његова класична става, проширена су тематски и садржајно и дају делу укупно трајање 45 минута. И сва три става краси дотле неостварена мелодијска лепота, обликована у класичну формалну структуру, што је морало послужити као узор виолинским концертима које су кроз цео XИX век писали Менделсон, Брамс, Чајковски, Сибелијус... све до Албана Берга и српског композитора Божидара Трудића, који је по тој шеми у свом Виолинском Концерту уткао српске народне и обредне теме.
3. Партита у Е-дуру,BWV 1006 Јохана Себастиана Баха за соло виолину је последња у опусу "шест соната и партита". Садржи следеће ставове:
    Прелудијум
    Лоре
    Гавота и Рондо
    Менует (I и II)
    Буре
    Жига

Најизвођенији је прелудијум због посебне ангажованости десне руке у којој је гудало.