Марија Терезија је била једини женски владар хабзбуршких монархија и последњи члан династије Хабзбург. Владала је као надвојвоткиња Аустрије, краљица Угарске, Чешке, Хрватске, Галиције и Украјне, као војвоткиња Мантове, Милана, Парме, Пјаченце и Гвастале и као владарка Аустријске Холандије и бројних грофовија. Браком је била царица Светог римског царства немачког народа, немачка краљица, велика војвоткиња Тоскане и кратко војвоткиња Лотарингије. Постала је владарка после смрти свога оца, цара Карла VI, у октобру 1740. године. Отац јој је Прагматичком санкцијом из 1713. године омогућио да наследи његове територије које су се иначе могле наслеђивати само по мушкој линији и од стране мушкараца. По његовој смрти Саксонија, Пруска, Баварска и Француска, које су Карлу VI обећале да ће подржати Марију Терезију при насљеђивању његових круна, повукле су своја обећања. Пруска је напала Аустрију, што је изазвало осам година дуг сукоб познат као Рат за аустријско наслеђе. Марија Терезија је подстицала и спроводила разноврсне и многобројне реформе уз помоћ својих министара. Реформисала је образовање и финансирање, подстицала трговину и развој пољопривреде, што је значајно ојачало Аустрију. Ипак, није допустила верску толеранцију, а путописци из 18. века њен су режим сматрали нетолерантним и празноверним. За владавину Марије Терезије својствена су апсолутистичка и централистичка настојања повезана с германизацијом. Одузела је језуитима школске послове и цензуру. С друге стране, тортуру и парнице против вештица ставила је под своју контролу, што је убрзо довело и до коначне ликвидације тог средњовековног крвавог наслеђа. Настојала је под притиском новог доба спречити прекомерно искоришћавање кметова, одређујући максимум њихових обавеза према господарима, тако да феудалац није више смео да тражи од својих поданика намет према властитом нахођењу, већ је морао да се држи такозваног урбара Марије Терезије. Увела је општу школску обавезу, тако да су сва деца од 6—14 година морала ићи у школу. Подстицала је развој мануфактура у Аустрији. Иако се од ње очекивало да власт препусти мужу Францу I, а касније сину Јозефу, који су формално били њени сувладари у Аустрији и Чешкој, Марија Терезија је била апсолутни владар својих поседа. Критиковала је и није одобравала многе Јозефове одлуке. Опирала се подели Пољске, али је била присиљена да је одобри. Имала је шеснаестеро деце међу којима су били француска краљица, напуљска краљица, пармска војвоткиња, и два цара Светог римског царства. Марија Терезија није поседовала интелект својих синова, али су је ипак карактерисале особине цењене код монарха: добродушност, разумност, одлучност, и, најважније од свега, спремност да призна своју грешку и менталну супериорност својих саветника. Као млада владарка која је морала водити два династичка рата, веровала је да њен интерес мора бити интерес њених поданика; као искусна владарка схватила је да интерес њених поданика мора бити њен интерес.Од њене деце синови Јозеф II и Леополд II били су непосредни наследници престола, а ћерка Марија Антоанета завршила је под гиљотином као жена француског краља Луја XVI.